Nedovno na mrežama naiđoh na post sa ovim sadržajem:

Momčilo(6) gleda matematiku za prvi razred i kada učiteljica postavi pitanje on je STOPIRA i piše u svesku.  
"Momo, znaš da u školi pravu učiteljicu nećeš moći da stopiraš."   
"Šta? Šta?” 

Ovaj duhoviti tekst je istovremeno i zabavan i veoma ozbiljan i otvora mnogo pitanja o tome kako deca uče, šta mogu, a šta još uvek ne, kakva im je podrška potrebna,  da li nastavni sadržaji i metode prate njihove mogućnosti i potrebe. Sve su ovo pitanja koja se oduvek postavljaju u obrazovanju i pedagoškoj praksi, ali su ovih dana vidljivija na obrazovnoj sceni.

Nastavnici se danima veoma  trude da udovolje zahtevima obrazovnog sistema i u toj potrebi prosto sagorevaju. Deca prate nastavu preko televizije i onlajn dodatne sadržaje sa zadacima od strane svojih učitelja i nastavnika, kojima je to jedina mogućnost da komuniciraju sa učenicima. U prevelikoj želji da se gradivo prezentuje, da učenici nešto ne propuste, gomilaju se mnogi materijali i zadaci na kojima učenici treba da rade.

Nastava na daljinu jeste velika podrška učenju i  preko je potrebna u ovakvim situacijama, ali sa sobom nosi  veću mogućnost  da učenike izloži preobimnim sadržajima i zahtevima u odnosu na nastavu u učionici. Onaj ko koristi ovaj vid nastave stalno to mora da ima u vidu. Takođe, i nastava koja se odvija u učionici  može da obiluje preobimnim sadržajima, zadacima što se već odavno dešava u našim školama, na šta nastavnici stalno skreću pažnju.

Vremenski raspoređeno gradivo

Bez obzira kako se nastava odvija, u učionici ili na daljinu, ona bi trebalo da  uvažava princip vremenski raspoređenog učenja nekog  gradiva.  Nastavnici i stručni sardnici  često učenicima daju savet da dobro rasporede učenje, posebno kada je gradivo teško i obiluje činjenicama koje moraju da se memorišu.  Obično im govore, ukoliko je lekcija dugačka i teška, da je dobro podeliti je u smisaone celine i učiti deo po deo. Čini mi se da se ovih dana ova tehnika učenja zanemaruje.  

Zbog svega što se dešava zbunjeni su i  nastavnici i učenici i roditelji. Kao da nemaju vremena ni za šta drugo sem za izradu domaćih zadataka i praćenje prezentovanih sadržaja. Različite informacije sa raznih strana, nedostatak tehnologije  i veština da se sve tehnički isprati, s druge strane postoje strahovi i briga za zdravlje, izbačenost iz postojeće ravnoteže, gubitak  postojeće strukture, što sve otežava efikasnost u učenju/radu i zahteva rasterećivanje i bavlajnje i nekim drugim sadržajima.

Važni su kontakt sa decom i ishodi nastave

Kontakt učenika i nastavnika u ovom periodu je jako važan i deci potreban. Kad god je to moguće, treba insistirati na povratnoj informaciji. Korisno je da deca vide, čuju svog nastavnika/učitelja (uz upotrebu onlajn alata), jer to već samo po sebi smiruje decu – vide da nisu “zaboravljena” i da su još uvek deo svoje grupe. Poželjno je da  lekcije budu izlagane kao male “porcije. Ishodi nastave, bilo propisani ili oni koje nastavnik definiše, treba da budu orijentir za izbor adekvatnih sadržaja, onih koji će učenicima obezbediti osnovna znanja i omogućiti praćenje nastave u narednom razredu, dogodine, kada sve ovo prođe.  Mislim da svaki nastavnik može i zna odrediti koja su to ključna znanja (ishodi) bez kojih se ne može učiti naredno gradivo. Sve drugo, dodatno gradivo  može se prepustiti deci da sama biraju i uče po svom tempu. Nastava na daljinu barem to omogućava. Uz lekcije, svakako može  da se podeli i poneka šala, anegdota, zabavni sadržaj ili igra.

U trenucima kada je fizički kontakt ograničen, komunikacija preko medija izmedju učitelja i učenika je od suštinskog značaja, kao uostalom i nama odraslima, i zato budimo u kontaktu.